Srbijanski pisac Stefan Simić oglasio se nakon veličanstvene pobjede BiH nad Italijom sinoć u Zenici. Uz njegove riječi mnogi su plakali.
“Moram da priznam da se ne sjećam kada sam posljednji put gledao fudbal. Bosna me natjerala. I ne samo natjerala, nego sam stvarno uživao”.
Znao sam…
Ne znam vi, ali kada je Italija dobila crveni karton,
znao sam da Bosna prolazi.
Nije dobila na sreću, bila je bolja.
Ali nije to utisak meča.
Nego vjera da može da se preokrene.
Ne samo igrača, trenera,nego svih nas.
Pratio sam komentare.
Nije bilo sumnje.
Iznenađenje bi bilo da Bosna nije prošla.
Takva borba.
Takva iskrena podrška.
Igra srece…
A ono što je najljepše, to je san koji se sanja,
nekih novih dječaka, koji su odlučili meč,
bez promašenog penala.
Toti je izjavio, ako Italija izgubi, seli se.
Tako da ga uskoro možemo očekivati u Doboju ili Stocu.
Što da ne.
Šalu na stranu, Italija ulaže mnogo više u fudbal.
Ima fudbalera skoro koliko Bosna stanovnika.
Ali ne igra to.
Igra srce, želja, volja.
Igra ono nešto.
Srećan sam, ne samo zbog pobjede,
nego zbog sreće svih koji se raduju
i imaju čemu da se nadaju do leta.
Glavni utisak je Džeko, koji igra 120 minuta sa 40 godina,
Barjaktarević, u duhu najvećih jugoslovenskih fudbalera,
Tabaković, koji pogađa dva puta,
trener, gospodin,
i da ne nabrajam.
Bosna nije igrala samo za sebe,
nego i za nas ostale,
koji u Bosni vidimo Jugoslaviju,
od Crne Gore, Slovenije, Makedonije i cijelog sveta.
Zato ovo nije obična pobjeda i plasman na Svjetsko prvenstvo,
nego nova stranica historije, a ko zna…
Ko sanja, taj i dosanja.
Nekad je najteže usuditi se, posijle je sve lakše.
Tako da sanjajmo, draga Bosno.
Vidimo se mi još i pisaćet mo još.
I da, kao Novak Đoković, svi budemo specijalni gosti,
što je možda i najljepše u Bosni.
Što su svi dobronamjerni ljudi dobrodošli.
Za Italiju su navijali Italijani,
a za Bosnu čitav jedan svijet nas ostalih,
koji, pored fudbala, navijamo za još mnogo šta.
A to je ono nešto što samo Bosna ima.
Nafaka, ćejf, inat, kismet…
pa sevdah i dert.
Insani i jarani
Bude nekad i belaja, zbog nekog hajvana,
ali tu su uvijek neki insani i jarani,
koji stvore takav merak, ba,
da je sve sevap, sabur i halal.
Ko to živi, ili često svraća, zna o čemu pričam.
Šta drugo reći,
osim bravo, majstori.
Za ostalo ćemo lako.
Ovo su sada sati i dani za radovanje.
Hvala vam na tome.”